Габријан је био мртав. Акосам добро разумео што је говорио Снаут, од те смрти је прошло једва десетак часова. Шта су учинили с телом? Да ли су га сахранили? Истина, на овој планети није се то могло учинити. Дуже време сам о томе озбиљно размишљао, као да је судбина умрлога била нешто најважније, док не дођох до закључка да је бесмислено мозгати о томе. Устадох и почех да ступам по дијагонали собе, додирујући врхом стопала у нереду разбацане књиге, неку малу, празну пољску торбу; сагох се и дигох је. Није била празна. У њој је била флашица од тамног стакла, тако лака као да је била од надуваног папира. Погледах кроз њу према прозору, на суморну црвену, прљавим маглама задимљену последњу светлост запада. Шта се то догађало са мном? Зашто сам се бавио свим могућим глупостима, којекаквим неважним ситницама што ми падаху у руке?
Задрхтах, јер се упали светлост. Наравно, деловала је фотоћелија, осетљива према сумраку који се спуштао. Био сам пун ишчекивања, напетост је расла до те мере да најзад нисам желео да имам иза себе празан простор. Одлучих да се против тога борим. Примакох столицу полицама. Извукох другу књигу старе монографије Хјуа и Ојгла «лсторија Солариса», коју сам чак и превише добро познавао, и почех да је прелиставам, наслонивши дебели, крути хрбат на колено.
Соларис је откривен готово сто година пре мога рођења. Планета кружи око двају сунаца — црвеног и плавог. Пуних четрдесет година није јој се приближио ниједан брод. У оно време Гамов-Шеплејева теорија о немогућности настанка живота на планетама двојних звезда била је сматрана за аксиом. Орбите таквих планета непрестано се мењају услед гравитационе игре каква настаје за време међусобног кружења двају сунаца једног око другог.
Настајуће пертурбације на смену грче и протежу орбиту планете, а клице живота, чак и ако настану, подлежу уништењу било услед превелике жеге, било услед ледене хладноће.