Соларис је, према првобитним рачунањима, требало да се у току петсто хиљада година приближи на раздаљину половине астрономске јединице своме црвеном сунцу, а после даљих милион година — да падне у његов ужарени понор.
Али већ после двадесетак година дошло се до уверења да стаза Солариса уопште не показује очекиване промене, баш као да је потпуно постојана, толико постојана као путање планета нашег сунчаног система.
Поновљена су, сада већ с највећом прецизношћу, посматрања и израчунавања која су потврдила само оно што је било познато: да Соларис има несталну орбиту.
Од једне од неколико стотина планета — које се откривају из године у годину и које, белешкама од неколико редака о елементима њихова кретања, бивају увучене у велике статистике — Соларис је тада аванзовао у ранг тела достојног нарочите пажње.
Неке четири године после овог открића облетела га је експедиција Отенскјолда који је истраживао планету из Лаокона и двају помоћних бродова који су га пратили. Та експедиција је имала карактер провизорног, импровизованог извиђања, тим пре што није била кадра да атерира. Увела је на полутарске и поларне орбите већи број аутоматских сателита-опсерватора, чији су главни задатак била мерења гравитационих потенцијала. Сем тога, истражена је површина планете, готово у целини покривена океаном и малобројним висоравнима што су се издизале изнад нивоа океана. Укупна њихова површина мања је од површине Европе, иако Соларис има пречник за двадесет процената већи од Земљиног пречника.