Током даљих десет година Соларис, који се сада већ налазио у средишту пажње свих опсерваторија овог региона, показивао је зачуђујућу тенденцију ка очувању своје иначе ван сваке сумње непостојане орбите. Кроз извесно време изгледало је да ће избити скандал, јер је било покушаја да се кривица због добијеног резултата посматрања баци (у бризи за добро науке) било на неке људе, било на рачунске машине којима су се служили.
Недостатак средставаодложио је слање праве соларске експедиције за даље три године, све до тренутка када је Шанаан, комплетиравши екипу, добио од Института три јединице с тонажом Ц, космодромске класе. Годину и по пре стизања експедиције, која је стартовала из области алфе Водолије, друга експлорациона флота је по наредби Института увела аутоматски сателоид — Луну 247, на соларску орбиту. Тај сателоид, након три узастопне реконструкције, обављене десетак година једна након друге, ради до дана данашњег. Подаци које је прикупио коначно су потврдили опажај Отенскјолдове експедиције о активном карактеру кретања океана.
Шанаанов брод је ипак остао на високој орбити, а два брода су пак, након уводних припрема, атерирала на стеновити крајичак копна, који заузима око шестсто квадратних миља Соларисовог јужног пола. Радови експедиције завршени су након осамнаест месеци, протекавши успешно, изузев једног несрећног случаја изазваног погрешним деловањем апарата. У једном крилу научне екипе ипак је дошло до расцепа у два зараћена табора. Предмет спора постао је океан. На основу анализа закључено је да је он органска творевина (у оно време нико се још није усуђивао да га назове живим).