Било је то веома оригинално, само што у даљем току нико није знао како сирупаста пихтија може да стабилизује орбиту небеског тела. Јер скоро сто година били су познати уређаји који стварају вештачка поља сила и гравитациона поља — гравитори — али нико није могао чак ни да замисли како такав резултат, који је — у гравиторима — производ компликованих нуклеарних реакција и огромних температура, може да постигне безоблична смола. У новинама, које су у то време, на радозналост читалаца и на згражање научника, врвиле најнемогућнијим измишљањима о «тајни Солариса», није недостајало и таквих тврђења да је планетарни океан… далеки рођак земаљских електричних јегуља.
Када је успело да се проблем, барем у извесној мери, реши, показало се да је објашњење, као што је касније често бивало са Соларисом, уместо једне загонетке подметнуло другу, можда још више зачуђујућу од претходне.
Истраживања су показала да океан уопште не делује по принципу наших гравитора (што би, уосталом, било немогуће), али да је кадар да непосредно моделује метрику простора-времена, што води између осталог до одступања у мерењу времена на једном истом Соларисовом подневку. Тако дакле океан не само што је у извесном смислу знао, него је чак био кадар (што се о нама не може рећи) да искористи закључке Ајнштајн-Бевијеве теорије.
Када је то изречено, избила је у научном свету једна од најстрашнијих бура нашег столећа. Најуваженије теорије, опште признате за истините, потпуно су се срушиле, у научној литератури појавили су се најјеретичкији чланци, а алтернатива «генијални океан», или «гравитациона пихтија» распалила је све духове.
Све се то догађало добрих неколико десетина година пре мог рођења.