Други том Хјуза и Ојгла, према коме сам се још односио неодређено, почињао је од систематике исто толико оригинално замишљене колико и забавне. Класификациона таблица је приказивала редом: Тип — Политерија, Ред — Синкитиалија, Класа — Метаморфа.
Потпуно као да познајемо богзна колико примерака врсте, док је у ствари још био само овај један примерак, додуше тежак седамсто билиона тона.
Под прстима су ми се низали шарени дијаграми, шарени графикони, анализе и спектрални прикази, који су демонстрирали тип и темпо основног преображаја и његове хемијске реакције. Сто сам се више удубљивао у обимну књигу, тим више је на белим листовима било математике; могло се судити да је наше знање о овом представнику класе Метаморфа, који је лежао, обавијен мраком четворонедељне ноћи, неколико стотина метара испод челичног дна Станице, потпуно.
У ствари, још сви нису били сагласни ни у погледу тога да ли је у питању «биће», а да и не говоримо о томе може ли он да буде назван разумним океаном. Убацих с треском дебелу књигу на њено место и узех следећу. Делила се на два дела. Први део био је посвећен резимеу експерименталних протокола свих оних безбројних подухвата чији је циљ био успостављање контакта с океаном. То успостављање контакта било је, као што сам се добро сећао, извор безбројних анегдота, шала и вицева за време мојих студија; средњевековна сколастика изгледала је као блиставо јасно излагање очевидности у поређењу са џунглом какву је изродио овај проблем. Други део књиге од готово хиљаду триста страна, заузимала је искључиво библиографија предмета. Оригинална литература сигурно се не би сместила у соби у којој сам седео.
Први покушаји контакта чињени су посредством специјалних електронских апарата, који су трансформисали импулсе што су упућивани на обе стране.