«Станица Соларис дошљаку, Станица Соларис дошљаку. Све је у реду. Налазите се под контролом Станице. Станица Соларис дошљаку, припремите се за пристајање у тренутку нула, понављам, припремите се за пристајање у тренутку нула, пажња, почињем. Двеста педесет, двеста четрдесет девет, двеста четрдесет осам…»
Поједине речи биле су пропраћене кратким мјаукањем, што је сведочило да не говори човек. То је било у најмању руку чудно. Нормално је да све живо трчи на аеродром кад стиже неко нов, а тим пре кад стиже право са Земље. Нисам ипак могао дуже о томе да размишљам, јер огромни круг који је око мене описивало сунце пропе се заједно с површином према којој сам летео, после тога нагиба наступи други, на супротну страну; љуљао сам се као терет огромног клатна и, борећи се против вртоглавице, на површини планете која се појављивала као зид угледах тамнољубичасте и мрке пруге које су сачињавале мајушну шаховницу са белим и зеленим тачкицама — оријентациони знак Станице. Истовремено се уз тресак откину нешто од врха капсуле — дуга огрлица прстенастог падобрана, који силно заклопота; у томе звуку било је нечег неизрециво земаљског — после толико месеци био је то први шум правога ветра.
Све се поче догађати веома брзо. До тада сам знао само да падам. Сада то угледах. Бело-зелена шаховница је нагло расла, већ сам видео да је насликана на издуженом, налик на кита, сребрнасто блештећем корпусу на чијим су боковима штрчале агле радарских пријемника, са шпалирима тамнијих прозорских отвора, да тај метални колос не лежи на површини планете, него виси над њом, вукући по њеној мастиљастоцрној подлози своју сенку, елиптичну мрљу још тамнију од подлоге.