Такве хипотезе једни су одређивали као израз омаловажавања људских могућности, као падање на лице пред нечим што још не разумемо, али што се да разумети као вађење из гроба старе доктрине игнорамус ет игнорабимус; Не знамо и нећемо знати (лат.); прим. прев. други су опет сматрали да су то штетна и јалова наклапања, да се у тим хипотезама математичара испољава митологија нашег доба, која у огромном мозгу — електронском али плазматичном, свеједно — види највиши циљ постојања — суму бића.

А други опет… али истраживача и гледишта било је на легионе. Шта је, уосталом, представљала целокупна мрежа покушаја «успостављања контакта» у поређењу са другим гранама соларистике, у којима је специјализација толико отишла напред, нарочито у току последњих двадесет и пет година, да соларист-кибернетичар готово да није могао да се споразуме са соларистом-симетријадологом. «Како можете да се споразумете с океаном, ако нисте више кадри да се споразумете између себе?» упитао је једном у шали Фојбеке, који је тада, у време мојих студија, био директор Института; у тој шали било је много истине.

Јер није случајно што је океан уврштен у класу Метаморфа. Његова таласава површина могла је да даје почетак међусобно најразноликијим формама које нису личиле ни на шта земаљско, при чему је сврховност — адаптацијска, сазнајна или било каква друга — ових често силовитих плазматичних ерупција «твораштва» била потпуна загонетка.

Враћајући на полицу и овај други том, тако тежак да сам морао да га придржавам обема рукама, помислио сам да је наше знање о Соларису, које испуњава целе библиотеке, бескорисни баласт и тресетиште факата, и да се налазимо на истом месту на коме смо почели да га гомиламо пре седамдесет осам година, а у ствари је ситуација била далеко гора, пошто се цео труд тих година показао као узалудан.