Оно што смо знали тачно, обухватало је искључиво и само негације. Океан се није служио машанама, није их градио, иако је према неким обрачунима изгледао способан за то, јер је умножавао делове неких апарата уроњених у њега, али је то чинио само у првој и другој години експлорационих радова; после је игнорисао све пробе, понављане са бенедиктинским стрпљењем, као да је за наше уређаје и производе (а, произлазило би, такође и за нас…) изгубио свако интересовање. Није поседовао — настављам набрајање наших «негативних података» — никакав нервни систем нити ћелије, ни структуру која би подсећала на беланчевинасту; није увек реаговао на импулсе, чак ни најснажније (тако је нпр. потпуно «игнорисао» катастрофу помоћног ракетног брода друге Гизеове експедиције, који се свалио с висине од триста километара на површину планете, уништавајући нуклеарном експлозијом својих атомских пражњења плазму у распону од једне и по миље).

Полако је у научним круговима «проблем Солариса» почињао да звучи као «изгубљени проблем», нарочито у сферама научне администрације Института, где су се последњих година почели дизати гласови који су захтевали престанак давања дотација за даља истраживања. О потпуној ликвидацији Станице још се нико до сада није усудио да говори; било би то превише јавно признање пораза. Уосталом, неки су у приватним разговорима говорили да све што нам је потребно јесте стратегија што је могуће «часнијег» повлачења из «афере Соларис».

За многе је ипак, а нарочито за младе, ова «афера» полако постајала нешто попут пробног камена сопствене вредности. «У основи ствари», говорили су, «реч је о улогу већем но што је проучавање соларијске цивилизације, јер се игра води за нас саме, за границе људског сазнања.»

Извесно време популарно је било (ватрено проширивано путем дневне штампе) гледиште да је мисаони океан који обавија цео Соларис гигантски мозак који превазилази нашу цивилизацију за више милиона година развитка, да је то нека «космичка јога», мудрац, оваплоћено свезнање које је већ одавно схватило узалудност сваке акције и које зато у односу према нама задржава категорично ћутање.