Била је то напросто неистина, јер живи океан дејствује, и још како — једино што дејствује на основу представа другачијих од људских, значи, не гради градове ни мостове, не прави летеће машине; такође не покушава да савладава простор ни да га прекорачи (у чему су неки браниоци човекове предности по сваку цену видели адут неоцењив у нашу корист), али зато се бави хиљадама преображаја — «онтолошком метаморфозом»; учених термина заиста не недостаје на страницама соларистичких дела! Пошто, с друге стране, човека који се упорно удубљује у читање свих могућих соларијана обузима неотклоњив утисак да има пред собом одломке интелектуалних конструкција, можда и генијалних, али измешаних без главе и репа с плодовима неке комплетне глупарије која граничи с лудилом, настала је као антитеза концепције «океана-јоге» мисао о «океану-дебилу».

Те хипотезе извукле су из гроба и оживеле један од најстаријих филозофских проблема -однос материје и духа, свести. Била је потребна не мала храброст да се први пут — као у Ди Харта — океану припише поседовање свести. Тај проблем, који су методолози хитно прогласили метафизичким, тињао је на дну готово свих дискусија и спорова. Да ли је могуће мишљење без свести? Али да ли се процеси који настају у океану могу назвати мишљењем? Да ли је планина веома велики камен? Да ли је планета веома велика планина? Могуће је употребљавати те називе, али нова скала величине уводи на сцену нове правилноси и нове појаве.

Тај проблем је постао квадратура круга нашег времена. Сваки самостални мислилац трудио се да унесе у ризницу соларистике свој прилог; множиле су се теорије које су проглашавале да имамо пред собом производ дегенерације, регреса, који је наступио после минуле фазе «интелектуалног сјаја» океана, или да је океан у самој ствари неоплазма-глиом, који је, родивши се у оквиру тела некадашњих становника планете, прождрао све њих и прогутао их, стапајући остатке у облик вечито трајућег, самоподмлађујућег, натчеличног елемента.

На белој светлости неонских сијалица, сличној земаљској, скинух са стола апарате и књиге што беху на њему и, раширивши на плочи од пластике карту Солариса, загледах се у њу, ослањајући се рукама о металне обрубе на ивицама.