Стадох на средину собе поред стола. Дисање ми се умири, само осетих како зној, који ми је избио на челу, почиње да се хлади. О чему сам оно помислио малочас? Да — о аутоматима. Било је веома чудно што нисам наишао ни на један аутомат ни у ходнику, ни у собама. Где се денуше сви? Једини с којим сам дошао у додир — на раздаљини — спадао је у механичку послугу аеродрома. А други?
Погледах на сат. У ствари, требало је већ да пођем к Снауту.
Изиђох. Ходник су доста слабо осветљавала светла која су пролазила дуж таванице. Прођох двоја врата, док не стигох до оних на којима беше Гибаријаново име. Дуго сам стајао пред њима. Станицу је испуњавала тишина. Ухватих за кваку. У ствари, уопште нисам желео да тамо уђем. Квака се помери, врата се одмакоше за један цол, наста пукотина, за тренутак црна, а затим се у соби упали светлост. Сада би могао да ме угледа свако ко би пролазио ходником. Брзо коракнух преко прага и затворих врата за собом, бешумно и чврсто. Затим се окренух.
Стајао сам готово додирујући врата леђима. Била је то соба већа од моје, такође с панорамским прозором, који је за три четврти био заклоњен завесом са ситним плавим и руменим цветићима, завесом која није спадала у инвентар Станице, него је сигурно била довезена са Земље. Дуж зидова су биле поређане библиотечке полице и ормани, емајлирани веома светлозеленом бојом са сребрнастим блеском. Књиге из ових полица биле су у читавим гомилама избачене и разбацане по соби, нагомилане између столова и фотеља.