
Окренух се. Ружичаста завеса је горела, као да беше запаљена одозго, оштром линијом јаке плаве светлости, која се нагло ширила. Повукох тканину у страну — и очи ми засени ужасни пожар. Заузимао је трећину хоризонта. Маса дугих, аветињски развучених сенки јурила је по удубинама таласа према Станици. Било је то рађање сунца. У појасу на коме се налазила Станица, после једночасовне ноћи на небу се јављало друго, плаво сунце планете. Аутоматски прекидач угаси светла на таваници кад се вратих разбацаним папирима. Наиђох на опис огледа планираног пре три недеље — Гибаријан је намеравао да плазму подвргне дејству веома тврдих рендгенских зрака. Из написаног схватих да је текст био намењен Сарторијусу, који је требало да организује експеримент — у рукама сам држао копију. Бели листови папира почињаху да ме пеку. Дан који је освајао био је другачији од претходнога. Под наранџастим небом сунца што се хладило, океан мастиљасте боје, са крвавим одблесцима, био је скоро стално покривен прљаворуменом маглом, која је стапала у једно небески свод, облаке, таласе — а сада је све то нестало. Чак и профилтрирана ружичастом тканином светлост је буктала као горионик снажне кварцне лампе.
