Кораци успорише и замреше. Онај што је ишао, стајао је пред вратима. Квака се мало покрете; без размишљања чврсто је задржах са своје стране и не дадох да се помери. Притисак се није појачавао, али није ни слабио. Онај на другој страни врата понашао се исто тако бешумно, као да беше изненађен. Држали смо кваку доста дуго. Затим ми одскочи у руци — пуштена полако, а слаб шум посведочи да онај одлази. Још неко време стајао сам ослушкујући, али је владала тишина.

3. ГОСТИ

Савих журно учетворо и ставих у џеп Гибаријанове белешке. Приђох полако орману и завирих унутра — комбинезони и одела беху згужвани и гурнути у један угао, као да неко тамо стајаше. Испод гомиле папира на поду вирио је угао коверта. Дигох га. Био је адресиран на моје име. Нагло стиснута грла поцепах коверат и морадох се савладати да бих отворио листић који беше у њему.

Својим правилним, веома ситним, али читким рукописом Гибаријан је написао:

Анн. Солар. Вол. 1. Анекс, такође: Вот. Сепарат Месенџера. О пробл. Ф.; Равинцеров «Мали апокриф».

То је било све, ни речи више. Видело се да је белешка писана на брзину. Да ли је то била нека важна вест? Када ју је написао? Помислих да морам што пре поћи у библиотеку. Овај анекс уз први соларистички годишњак знао сам, то јест било ми је познато да постоји, али никад га нисам имао у руци, јер је представљао чисто историјску вредност. Међутим о неком Равинцеру и о његовом «Малом апокрифу» никад нисам био чак ни чуо.

Шта да радим? Задоцнио сам већ четврт часа. Још једном, већ код врата, обухватих погледом целу собу. Тек сада приметих, усправно причвршћен уз зид, кревет на расклапање, јер га је заклањала развијена карта Солариса. Иза карте је нешто висило. Био је то џепни магнетофон у футроли. Извадих апарат, футролу обесих на старо место, а магнетофон тутнух у џеп. Погледах на бројчаник — готово цела трака била је снимљена.

Поново застах секунд крај врата, затворених очију, пажљиво ослушкујући не нарушава ли нешто тишину напољу.