Истовремено опазих љубичасто обојене бразде океана, једва покретне. Одједном облаци одоше у висину, обухваћени на рубовима заслепљујућим скерлетним црвенилом, небо између њих поста далеко и равно, мрконаранџасте боје, и све се размаза: упадох у спиралу. Пре но што сам успео да проговорим, кратки удар врати мојој капсули окомит положај, у прозору се живиним блеском разискри усталасали океан који је допирао све до задимљеног хоризонта; уз зујање конопци и прстени падобрана нагло се откачише и полетеше изнад таласа, ношени ветром, а капсула се меко заљуља, оном нарочитом, успореном кретњом, као обично у вештачком пољу сила, и крете наниже. Последње што сам успео да опазим били су решеткасти летачки катапулти и два огледала ажурних радио-телескопа, која су била висока ваљда неколико спратова. Нешто заустави моју капсулу уз стравични звекет челика који пружинасто удари о челик, нешто се пода мном отвори, и уз отегнут, соптави удах метална љуштура, у којој сам усправно стајао, заврши своје путовање од сто осамдесет километара.

«Станица Соларис. Нула, нула. Пристајање завршено. Крај», чух мртви глас контролног уређаја. Обема рукама (осетих неизрециви притисак на груди, а утробу почех да осећам као немио терет) ухватих се за дршке наспрам рамена, и искључих контакте. Сину зелени натпис ЗЕМЉА и зид капсуле се отвори; пнеуматични лежај ме лако гурну с леђа, тако да морадох, да не бих пао, да ступим корак напред.

С тихим шиштањем, сличним резигнираном уздаху, ваздух истече из скафандра. Био сам слободан.

Стајао сам испод сребрнастог левка, високог као брод. По зидовима су силазили свежњеви обојених цеви које су нестајале у округлим кабловским шахтима. Окренух се. Вентилацијска окна су хучала, увлачећи остатке отровне планетарне атмосфере, који су овамо продрли за време приземљења.