«Где су аутомати?» упитах.
«У магацинима. Затворили смо све, изузев послуге аеродрома.»
«Зашто?»
Опет не одговори.
«Нећеш да кажеш?»
«Не могу.»
Постојао је у томе неки елеменат који нисам умео да ухватим. Можда да пођем горе, к Сарторијусу? Одједном се сетих цедуље и то ми се у датом тренутку учини најважније.
«Можеш ли да замислиш даљи рад у оваквим условима?» упитах.
Он презриво слеже раменима.
«Какво то има значење?»
«Ах тако? Па шта намераваш да радиш?»
Ћутао је. У тишини се чуо далеки одјек босог ступања. Усред никлених и пластичних апарата, високих ормана с електронском апаратуром, флаша, епрувета, прецизних апарата, ово шљапкаво, широко корачање одзвањало је као лудачка лакрдија некога ко није при здравој памети. Устадох, посматрајући Снаута с највећом напрегнутошћу. Ослушкивао је зажмиривши очима, али није уопште изгледао престрашен. Значи није се ње бојао?
«Откуда се створила?» упитах. А кад не одговори, упитах поново: «Нећеш да одговориш?»
«Не знам.»
«Добро.»
Кораци се удаљише и утишаше.
«Не верујеш ми?» рече. «Дајем ти реч да не знам.»
Ћутећи отворих орман са скафандрима и почех да развлачим њихове тешке празне навлаке. Као што сам се надао, у дубини на кукама, висили су гасни пиштољи који су служили за кретање у празном простору без гравитације. Нису много вредели, али су ипак представљали неко оружје. Више сам волео и такво него никакво. Проверих пуњење и обесих о раме каиш футроле. Снаут ме је пажљиво посматрао. Кад почех да регулишем дужину каиша, он показа жуте зубе у подругљивом осмеху.
«Срећан лов!» рече.
«Хвала ти на свему», одговорих идући према вратима.