«Келвине!»

Погледах га. Није се више осмехивао. Не знам да ли сам кадгод видео тако уморно лице.

«Келвине, то није… ја… заиста не могу», промуца. Чекао сам да ли ће још нешто рећи, но он је само мицао уснама, као да је хтео нешто из њих да избаци.

Окренух се и изиђох без речи.

Ходник је био празан. Водио је најпре право, а затим је скретао удесно. Нисам никад био на Станици, али шест седмица сам провео — у оквиру уводне припреме — у њеној тачној копији која се налазила у Институту на Земљи. Знао сам куд води степениште са алуминијумским степеницама. Библиотека је била неосветљена. Пипајући нађох прекидач. Кад пронађох у картотеци први том соларијског годишњака заједно с анексом, након притиска дирке упали се црвена светлост. Проверих у регистратору — књига се налазила код Гибаријана, слично као и друга — онај «Мали апокриф». Угасих светлост и вратих се доле. Бојао сам се да уђем у његову кабину и поред корака које сам пре тога чуо. Могла је да се врати тамо. Неко време стајао сам пред вратима док се, стежући вилице, не савладах и не уђох.

Осветљена соба била је празна. Почех да пребацујем књиге које су лежале на поду крај прозора; у једном тренутку приђох орману и затворих га. Нисам могао да гледам на оно празно место међу комбинезонима. Под прозором не нађох анекс. Пребацивао сам књиге са гомиле на гомилу, методично књигу по књигу, док стигавши до последње гомиле која се налазила између кревета и ормана не нађох ону коју сам тражио.

Надао сам се да ћу наћи у њој неко упутство, и заиста — у списку умена крила се загонетка; црвеном оловком било је заокружено име које ми ништа није говорило: Андре Бертон. Појављивало се на двема страницама. Загледах најпре на ранијем месту и сазнадох да је Бертон био резервни пилот Шенаанова брода. Следећи спомен о њему налазио се преко сто страна даље.