Експедиција је тада разбијена у мале групе од по два или три лица, које су обављале летове изнад океана често дуге и по неколико стотина миља; бацачи, раније употребљавани као заклон који раздваја од терена радова, смештени су у Базу. Прва четири дана након ове промене методике протекла су без икаквих случајева, ако се не рачунају повремена оштећења кисеоничке апаратуре скафандара, јер су се испусни вентили показали осетљиви на корозивно дејство отровне атмосфере. С тим у вези требало их је готово свакодневно замењивати новим.
Петога дана, или двадесет и првог дана рачунајући од момента пристајања, два истраживача, Каручи и Фехнер (први је био радиобиолог, а други физичар) извршили су експлорациони лет над океаном у малом двоседном аеромобилу. Није то било летеће возило, него глисандер који се креће на јастуку од згуснутог ваздуха.
Када се после шест часова нису вратили, Тимолис, који је управљао Базом у Шенаановом одсуству, објави аларм и посла све људе које је имао при руци у потрагу.
Кобним стицајем околности радио-веза се прекинула тога дана, отприлике сат након поласка експлорационих група; узрок је била велика мрља црвеног сунца, која је слала јако корпускуларно зрачење у горње слојеве атмосфере. Деловали су једино апарати са ултракратким таласима, који су омогућавали споразумевање на раздаљини до двадесет и неколико миља. Да зло буде веће, пред сунчев залазак магла се згуснула и тражење је морало да се прекине.
Већ када су се спасилачке групе враћале у Базу, једна је открила аеромобил на удаљености једва осамдесет миља од обале.