После два дана Бертон, који чак и пошто се вратио у привидну равнотежу, није хтео ни за тренутак да напусти унутрашњост главне експедиционе ракете, па чак ни да приђе прозору с кога се отварао поглед на океан, изјавио је да жели да поднесе извештај о своме лету. Настојао је да му се то дозволи, изјављујући да је његов извештај веома важан. Пошто је проучен од стране савета експедиције, овај извештај је проглашен болесним производом мозга затрованог атмосферским гасовима и као такав додат је не историји експедиције, него историји Бертонове болести, на чему се цела ствар завршила.

Толико је говорио анекс. Закључио сам да је суштину проблема представљао, наравно, сам Бертонов рапорт — оно што је овог искусног пилота далеких летова довело до нервног слома. По други пут почех да прелиставам књиге, али не успех да пронађем «Мали апокриф». Био сам све уморнији, те одложих даља тражења за сутра и напустих кабину. Пролазећи поред алуминијумских степеница, опазих на њима сенке светлости која је падала одозго. Значи, Сарторијус и у то доба ноћи још ради! Помислих да морам да га видим.

Горе је било нешто топлије. У широком, ниском ходнику осећао се слаб ветрић. Листићи хартије лудо су треперили над вентилационим излазима. Врата главне лабораторије била су начињена од дебеле плоче храпавог стакла, оивичене металним оквиром. Изнутра је стакло било заклоњено нечим црним; светлост је допирала само кроз уске прозоре испод таванице. Притиснух полугу. Као што сам се и надао, врата се не помакоше. Унутра је владала тишина, с времена на време зачуо би се слаб писак, као да долази од гасног пламена. Покуцах -никаквог одговора.

«Сарторијусе!» повиках. «Докторе Сарторијусе! Овде сам ја, нови, Келвин! Морам с вама да се видим, молим вас отворите!»

Слаб шум, као данеко корача по згужваном папиру, и опет тишина.

«Ја сам, Келвин! Чули сте, свакако, за мене! Долетео сам са Прометеја пре неколико часова!» викао сам приближивши уста месту на коме се довратак додиривао с металним оквиром врата.