Ћутање. Затим слаб шушањ. Неколико звектаја, врло јасних, ко да је неко слагао метална оруђа на металну подлогу. И одједном се запањих. Разлеже се серија ситних корачића, као од дечјег трчања: густо, журно пребирање малих ножица. Сем… сем ако их није неко имитирао, необично вешто, прстима на каквој празној кутији која добро одзвања.
«Докторе Сарторијусе!» заурлах. «Отварате или не?!»
Никаквог одговора, само опет то детиње трчкање и истовремено неколико брзих, слабо чујних, крупних корака, као да је тај неко тамо ишао на прстима. Али ако је ишао, онда није могао он истовремено имитирати дечје кораке? Уосталом, шта ме се тиче! — помислих и не уздржавајући бес који поче да ме обузима, грмнух:
«Докторе Сарторијусе! Нисам летео шеснаест месеци да би ме овде закочиле ваше комедије! Бројим до десет. После тога — изваљујем врата!»
Сумњао сам да бих у томе успео.
Потисак гасног пиштоља није превише јак, али био сам одлучио да извршим своју претњу на било који начин, па макар морао поћи да тражим експлозивне патроне, којих сигурно није недостајало у магацину. Рекох себи да не смем да попустим, то значи да не могу стално да играм тим картама које ми ситуација гура у шаке, картама обележеним лудилом.
Разлеже се звук као да се неко с неким рвао или нешто гурао, застор се на средини размаче можда за пола метра, витка сенка паде на плочу ових врата од мат-стакла, које као да беше превучено ињем, и помало промукли дискант проговори:
«Отворићу, али морате обећати да нећете ући унутра.»
«Па зашто онда да отварате?» грмнух.
«Изићу ћу к вама.»
«Добро. Обећавам.»
Разлеже се лак звук кључа окренутог у брави, затим тамна силуета, која је заклањала половину врата, брижљиво поново навуче застор — тамо су вршене неке компликоване операције — чух лупкање, као када се помера дрвени сточић, и најзад се светла плоча одмаче толико да се Сарторијус провуче у ходник.