Стајао је преда мном заклањајући својим телом врата. Био је необично висок, мршав, под трикоом крем боје његово тело изгледало је као да се састоји искључиво од костију. Врат му је био омотан црном марамом; преко рамена је имао пребачен савијен, нагорео од реактива, заштитни лабораторијски мантил. Превише уску главу држао је накривљену у страну. Готово половину лица заклањала су му повијена црна стакла, тако да му нисам могао видети очи. Имао је велику доњу вилицу, модрикасте усне и огромне уши, некако као замрзнуте, јер су такође биле модрикасте. Био је необријан. Са прегиба висиле су му на петљицама противзрачне рукавице од црвене гуме. Стајали смо тако један наспрам другог и гледали се с неприкриваном нетрпељивошћу. Остаци Сарторијусове косе (изгледао је као да се машиницом сам шишао до коже) били су оловне боје, а длаке на бради — сасвим седе. Чело опаљено, као у Снаута, али опаљеност се завршавала мање-више на половини, водоравном линијом. Очевидно је на сунцу стално носио ова стакла на очима.

«Изволите», рече најзад. Чинило ми се да не чека толико да чује шта ћу му ја рећи, него да с напрегнутошћу ослушкује оно што се дешава у соби иза њега, стално приљубљен леђима уз стаклену плочу. Доста дуго нисам знао како да проговорим, да не лупим какву глупост.

«Зовем се Келвин… морали сте чути за мене», почех. «Ја сам, то јест… био сам Гибаријанов сарадник…»

Његово мршаво лице, цело у усправним линијама — тако је морао изгледати Дон Кихот -било је безизражајно. Црном, повијеном плочом управљених у мене наочара веома ми је отежавао говор.

«Сазнао сам да Гибаријан… није више жив.» Снизих глас.

«Да. Молим?…»

То зазвуча нестрпљиво.

«Је ли извршио самоубиство?… Ко је пронашао тело, ви или Снаут?»

«Зашто се тиме обраћате мени? Зар вам доктор Снаут није рекао?…»

«Хтео сам да чујем шта ви имате да кажете о томе…»

«Ви сте психолог, докторе Келвине?»

«Да.