Празна, као распрсла кукуљица, цигара моје капсуле стајала је у куполи утиснутој у челичном удубљењу. Њен спољни омотач добио је прљавомрку боју. Спустих се низ мали трап. Даље је на метал био налепљен слој храпаве пластичне масе. Истрла се до голог челика на местима дуж којих су се обично кретале ракетне дизалице на точковима. Одједном компресори вентилатора заћуташе и настаде потпуна тишина. Осврнух се око себе мало беспомоћно, очекивао сам да се појави неки човек, али још нико не стизаше. Само је неонска стрелица показивала, светлећи, на покретну траку која се безгласно кретала. Ступих на њу. Строп хале је у лепој параболичној линији силазио наниже, прелазећи у окно ходника. У његовим удубинама дизале су се гомиле боца за компримиране гасове, цистерни, прстенастих падобрана, сандука, све набацано у нереду, немарно. Томе сам се такође зачудио. Покретна трака се завршавала крај кружног разгранавања ходника. Ту је владао још већи неред. Под гомилом лимених канти разлила се каљужа уљасте течности. Непријатан, јак задах испуњавао је ваздух. На разне стране гранали су се трагови ципела, јасно отиснути на овој лепљивој текућини. Измеду лименки, као ишчишћени из кабина, ваљали су се замотуљци телеграфских трака, исцепани папири и смеће. И опет засја зелена светлост, упућујући ме ка средњим вратима. Иза њих се протезао ходник тако узан да би се два човека у њему једва мимоишла. Светлост је падала из горњих прозора, управљених према небу, прозора са сочивастим стаклима. Још једна врата, обојена бело-зеленим шаховским квадратима. Била су одшкринута. Уђох унутра. Полулоптаста кабина имала је један велики панорамични прозор; иза њега се ширило небо прекривено маглом. Испод њега су безгласно пролазили црнкасти хумци таласа. У зидовима је било много поотвараних орманића. Испуњавали су их инструменти, књиге, чаше са осушеним талогом, прашњави термоси. На прљавом поду стајало је пет-шест механичких, ходајућих сточића, између њих неколико фотеља, спљоштених, јер је из њих испуштен ваздух.