Само је једна била надувана, с наслоном одмакнутим унатраг. У тој фотељи седео је мали, кржљав човек, с лицем опаљеним од сунца. Кожа му се у великим комадима гулила с носа и јабучица. Познао сам га. Био је то Снаут, Гибаријанов заменик, кибернетичар. У своје време објавио је неколико сасвим оригиналних чланака у соларистичком алманаху. Никад га још нисам био видео. Имао је на себи мрежасту кошуљу, кроз чије су се рупице пробијале ретке длаке равних груди, и некад беле, на коленима умрљане и реактивима прогореле панталоне, с многобројним џеповима, као у монтера. У рукама је држао пластичну крушку, онакву из какве се пије на бродовима без вештачке гравитације. Гледао ме је као погођен заслепљујућом светлошћу. Из олабављених прстију испаде му крушка и одскочи неколико пута од пода као балон. Из ње се проли мало прозрачне течности. Полако му сва крв истече из лица. Био сам превише изненађен да бих проговорио, и ова ћутљива сцена трајала је све док се његов страх на неки несхватљив начин не пренесе и на мене. Ступих један корак напред. Он се згрчи у фотељи.

«Снауте…» шапнух. Уздрхта, као ударен. Гледајући ме с неописивом одвратношћу, прогрца:

«Не познајем те, не познајем те, шта хоћеш?…»

Просута течност брзо је испаравала. Осетих мирис алкохола. Пио је? Био је пијан? Али зашто се толико боји? Стајао сам и даље на средини кабине. Колена су ми била као од памука а уши као запушене ватом. Тврдоћу пода под ногама осећао сам као нешто још не сасвим поуздано. Иза лучног прозорског окна одмерено се померао океан. Страх се губио с његовог лица, али не и оно неизрециво гађење.

«Шта ти је?…» упитах полугласом. «Болестан си?»

«Бринеш се…» рече потмуло. «Аха. Бринућеш се, је ли? Али зашто због мене. Ја те не познајем.»

«Где је Гибаријан?» упитах. За секунд он изгуби дах, очи му поново посташе стакласте, нешто у њима севну и угаси се.

«Ги… гиба…» промуца, «не! не!» Стресе се од безгласног идиотског смеха, који нагло престаде.

«Дошао си Гибаријану?…» упита готово мирно.