Гледао ме је као да сам одједном престао за њега да будем опасан; у његовим речима, а још више у њиховом тону, осећало се нешто гнусно увредљиво.

«Шта ти говориш…» промуцах заглушено. «Где је он?»

Снаут се запањи.

«Не знаш?…»

Пијан је — помислих. — Мртав пијан. Обузимао ме је све већи гнев. У ствари, требало је да изиђем, али моје стрпљење се распрсну.

«Опамети се!» грмнух. «Откуда да знам где је, ако сам малочас долетео! Шта је с тобом, Снауте!»

Вилица му се отромбољи. Поново за тренутак изгуби дах, али некако другачије, у очима му се појави нагли блесак. Уздрхталим рукама ухвати се за приручје фотеље и с напором устаде, тако да му зглавци просто запуцкеташе.

«Шта?» упита готово отрежњен. «Долетео си? Откуда си долетео?»

«Са Земље», одговорих бесно. «Чуо си можда за њу? Изгледа као да ниси!»

«Са Зе… забога… значи, ти си — Келвин?!»

«Да. Шта гледаш тако? Шта је у томе чудно?»

«Ништа», рече, трепћући брзо капцима. «Ништа.»

Протрља чело.

«Келвине, извини, то није ништа, знаш, просто изненађење. Нисам се надао.»

«Како, ниси се надао? Па добили сте вест пре неколико месеци, а Модар је и данас послао телеграм с Прометеја…»

«Да, да… свакако, само видиш, овде влада известан… дармар.»

«Дабоме», рекох сухо. «Тешко је то не видети.»

Снаут обиђе унаоколо око мене, као да проверава изглед мога скафандра, најобичнијег на свету, са свежњем проводника и кабела на грудима. Закашља се неколико пута. Додирну коштуњави нос.

«Хоћеш ли можда да се окупаш?… Пријаће ти — плава врата на супротној страни.»

«Хвала. Знам распоред Станице.»

«Можда си гладан?…»

«Нисам. Где је Гибаријан?»

Он приђе прозору као да не чу моје питање. Окренут леђима изгледао је знатно старији. Кратко ошишана коса била му је седа, врат опаљен сунцем био је избраздан борама, дубоким као посекотине.