«Слушај…» огласи се изненада Снаут, «тренутно само ја…» Окрену се. Нервозно протрља руке. «Мораћеш да се задовољиш мојим друштвом. За сада. Зови ме Пацов. Знаш ме само с фотографије, али не смета, сви ме тако зову. Бојим се да нема друге. Уосталом, кад је неко имао родитеље с таквим космичким аспирацијама као што сам их ја имао, тек Пацов почиње да звучи како-тако…»
«Где је Гибаријан?» упорно упитах још једном. Он устрепта очима.
«Извини што сам те овако дочекао. То… није само моја кривица. Потпуно сам био смео с ума, овде се свашта догађало, знаш…»
«Та добро, у реду», одговорих. «Оставимо то. Него, шта је са Гибаријаном? Није на Станици? Одлетео некуд?»
«Не», одговори. Гледао је у угао испуњен навојима кабела. «Никуд није одлетео. Нити ће одлетети. Баш зато… између осталог…»
«Шта?» упитах. Још су ми уши биле запушене ватом и чинило ми се да лоше чујем. «Шта то треба да значи? Где је?»
«Па знаш», рече Снаут сасвим другим тоном. Гледао ми је у очи хладно, да ме просто прођоше трнци. Можда је и био пијан, али је знао шта говори.
«Није се догодило?…»
«Јесте.»
«Несрећан случај?»
Он климну главом. Не само да климну, него истовремено прими моју реакцију.
«Када?»
«Јутрос пред зору.»
Чудно, нисам осетио потрес. Сва ова кратка измена једносложних питања и одговора као да ме је пре умирила својом пословношћу. Учинило ми се да већ разумем његово раније несхватљиво понашање.
«На који начин?»
«Пресвуци се, среди ствари и врати се овамо… за… рецимо за један сат.»
Мало се поколебах.
«Добро.»
«Чекај», рече кад сам већ био пред вратима.