„Да.“

Срце престаде да му куца.

„Мене?“ упитао је тихо. Уто је пришао Гриша и ставио на сто две замагљене ледене чаше.

„Не“, одговори она.

„Волођу?“ упитао је са горчином.

„Да.“

Гриша се тихо удаљи.

„Какав мио дечак“, рече она. „Колико му је година?“

„Осамнаест.“

„Зар осамнаест? Интересантно! Знаш, он уопште не личи на Бикова. Чак није ни риђ.“

„Да, време пролази“, рече Дауге. „Чак ни ја више не летим.“

„Зашто?“ равнодушно га упита.

„Здравље.“

Брзо је бацила поглед на њега.

„Да, не изгледаш баш најбоље. Реци…“ она је поћутала. „И Биков ће сигурно ускоро престати да лети?“

„Шта?“ упита је он зачуђено.

„Не волим кад Волођа одлази на лет без Бикова“, рекла је она гледајући кроз прозор. Поново је поћутала. „Много се бојим за њега. Ти га бар добро познајеш.“

„А какве везе са тим има Биков?“ упита је Дауге злобно.

„Са Биковом је сигурно“, одговори она једноставно. „Но, а како стоје твоје ствари, Григорије? Некако ми је то чудно — да ти више не летиш.“

„Радићу у институту“, одговори Дауге.

„Радити“, одмахнула је главом. „Радити… Погледај на шта личиш.“

Дауге се осмехну.

„Зато се ти уопште ниси променила. Удата?“

„Одакле ти таква идеја?“ побуни се она.

„Ја сам такође остао нежења.“

„Не чуди ме.“

„Зашто?“

„Ти ниси за брак.“

Дауге се некако неприродно насмеја.

„Не нападај ме“, рече он. „Ја сам хтео само да поразговарамо.“

„Раније си умео да будеш интересантнији.“

„Зар сам ти већ досадио? Разговарамо тек пет минута.“

„Не, зашто?“ учтиво је рекла. „Ја те слушам са великим задовољством.“

Заћутали су. Дауге је сламком мешао течност у чаши.

„А Волођу пратим увек“, рече она. „Имам другове у управи и увек знам када ћете полетети. И одакле. И увек вас пратим.“ Извукла је сламку из чаше, измрвила је прстима и бацила у пепељару. „Он је једини човек који ми је близак у вашем суманутом свету. Он ме не трпи, али ипак — он је једини човек који ми је близак.“ Подигла је чашу и попила неколико гутљаја. „Суманути, луди свет. Глупо доба“, рече уморно. „Људи су потпуно заборавили како се живи. Рад, рад, рад…