За столом су већ седели ди Барнстокр и чедо његовог покојног брата. Ди Барнстокр је отмено мешао сребрном кашичицом по тањиру са буљоном и попреко мерио чедо које је, раширивши на столу лактове, са слашћу јело чорбу од поврћа.
У прочељу, господарила је мени непозната дама заносне и необичне лепоте. Имала је или двадесет или четрдесет година, нежна црнопуто-плавичаста рамена, лабудов врат, веома крупне полузатворене очи с дугачким трепавицама, пепељаста, високо подигнута коса, скупоцена дијадема — то је, без сумње, госпођа Мозес, и њој, несумњиво, није место за овим простим заједничким пансионским обедом. Овакве жене сам раније виђао само на фотографијама светских часописа и у раскошним филмовима.
Власник хотела је, обилазећи сто, већ кренуо према мени са послужавником у руци. На послужавнику, у кристалној брушеној чашици, стравично се плавила траварица.
«Ратно крштење!» саопшти власник, приближивши се. «Узмите што пикантнију закуску.»
Послушах га. Узех маслине и кавијар. Затим погледах власника и узех туршију. Потом погледах траварицу и исцедих у кавијар пола лимуна. Сви су ме гИедали. Узех чашицу, испухнух (још неколико мемљивих кабинета и ходника) и сручих траварицу у уста. Стресох се. Сви су ме гледали, зато сам се стресао само у мислима и стрпао у уста половину туршије. Власник се накашља. Симоне се такође накашља. Господа Мозес рече кристалним гласом: «Ох! То је прави мушкарац.» Осмехнух се и гурнух у уста другу половину туршије, горко жалећи што туршија није велика као диња. «Обећава!»