разговетно рече чедо.

«Госпођо Мозес!» рече власник. «Дозволите да вам представим инспектора Глепског.»

Пепељаста кула са зачеља мало се наклони, подигоше се и спустише дивне трепавице.

«Господин Глепски!» рече власник. «Госпођа Мозес.»

Поклоних се. Са задовољством бих се пресамитио напола, тако ме је пекло у стомаку, али се она осмехну и мени намах лакну. Скромно се окренувши, заврших са предјелом и кренух по чорбу.

Власник ме је сместио наспрам Барнстокрових, тако да је десно од мене, на жалост превише далеко, била госпођа Мозес, док је лево, на жалост превише близу, био потиштено спадало Симоне, спреман да сваког часа прасне у грозоморан кикот.

Разговор за столом усмеравао је власник хотела. Причали смо о загонетном и непознатом, тачније о томе да се у хотелу у последње време догађају чудне ствари. Мене су, као новајлију, упутили у појединости. Ди Барнстокр је потврдио да су му одиста пре два дана нестале папуче, које су се нашле тек пред вече у соби — музеју. Симоне је, кикоћући се, изјављивао да неко чита његове књиге — махом стручну литературу — и прави на маргинама забелешке — махом потпуно неписмене.

Власник, обамирући од задовољства, причао је о данашњем случају са лулом која се пушила и новинама, и додавао да ноћу неко иде по кући. чуо је то својим ушима и једном је чак видео белу прилику, која се шуњала од улазних вратију преко хола према степеништу. Госпођа Мозес је, нимало се не устежући, драге воље потврдила ове изјаве и додала да је јуче неко провирио кроз њен прозор. Ди Барнстокр је исто тако потврдио да неко иде, али он лично сматра да је то само наша добра Кајса, тако му се у сваком случају учинило. Власник је приметио да је то апсолутно немогуће, а Симон Симоне се хвалисао како ноћу спава као мртав и ништа од свега тога није чуо.