Али је већ два пута приметио да су његове скијашке ципеле мокре, као да тобож неко ноћу јури у њима по снегу. Ја, збијајући шалу на свој рачун, испричах о случају са пепељаром и бернардинцем, а чедо промукло изјави — стављајући на знање свим присутнима — да, у крајњем случају, нема ништа нарочито против ових шала, навикло је на ове трикове-огледе, али апсолутно не подноси када се туђини излежавају на његовој, чедовој, постељи. При том је оно тако упирало у мене своје окуларе да се обрадовах што сам допутовао тек данас.

Атмосферу пријатне страве, која је владала за столом, нарушио је господин физичар.

«Долази једном приликом капетан друге класе у непознати град», изјави. «Одседа у хотелу и наређује да позову власника…»

Изненада ућута и осврте се.

«Пардон», рече. «Нисам уверен да се у присуству дама», тада се поклони према госпођи Мозес, «а исто тако… ха-ха… омладине», погледа чедо, «хм-хм…»

«Баш је глупава анегдота», рече чедо с омаловажавањем. «Све је не може бити боље, али нећемо делити попола. Је л» то?»

«Тачно!» узвикну Симоне и прасну у кикот.

«Делити попола?» осмехујући се, упита госпођа Мозес.

«Нећемо делити!» љутито је исправи чедо.

«Ах, нећемо делити?» изненади се госпођа Мозес. «А шта нећемо делити?»

Дете отвори уста, али ди Барнстокр направи неухватљиви покрет и уста запуши велика румена јабука, коју дете одмах слатко загризе.

«На крају крајева, необично се не збива само у нашем хотелу», рече ди Барнстокр. «Довољно је да вас подсетим, на пример, на чувене неидентификоване летеће објекте.»

чедо с треском одмаче столицу, устаде и, настављајући да хруска јабуком, крену према излазу. ђаво ће га знати зашто! Намах се причињавала у тој виткој, лепо грађеној фигури млада, прекрасна девојка. Али требало је укротити душу и девојка је ишчезавала, а уместо ње на најбезочнији начин појављивао се аљкав, дрзак шипарац — од оних који излежу буве на плажама и лочу наркотике у јавним клозетима. Једнако сам размишљао кога бих да упитам да ли је то дечак, до ђавола, или девојчица, док је ди Барнстокр настављао да ромори: «…ђордана Бруна, господо, нису узалуд спалили.