У космосу не живимо, несумњиво, само ми. Питање је само каква је густина распоређености ума у Васиони. Према оценама различитих научника, господин Симоне ће ме исправити ако грешим, само у нашој Галаксији може постојати до милион насељених Сунчевих система. Да сам ја математичар, господо, ја бих на основу ових података покушао да утврдим вероватноћу макар тога да је наша Земља предмет нечије научне опсервације…»

Питати ди Барнстокра лично, размишљао сам, није згодно. Уз то он, по мом мишљењу, ни сам не зна. Како би могао да зна? Дете је дете. И свршена посла. Љубазног власника хотела је баш брига.

Кајса је глупа. Питати Симонеа значи преживети још један вал загробног весеља… Уосталом, шта је мени? Шта се мене то тиче? Да ли да узмем још печења?… Кајса је, наравно, глупа; али се у кување разуме…»…Сложићете се», роморио је ди Барнстокр, «са мишљу о томе да туђе очи пажљиво и помно изучавају нашу старицу-планету кроз поноре Космоса — та мисао већ сама по себи заокупља машту…»

«Срачунао сам», рече Симоне. «Ако они умеју да разликују насељене системе од ненасељених и проматрају само насељене, онда ће то бити јединица минус «е» на минус један.»

«Зар је баш тако?» уздржано се пренерази госпођа Мозес, дарујући Симонеа усхићеним осмехом.

Симоне зарза. чак се промешкољи на столици. Очи му се овлажише.

«Колико ће то бити количински?» зажеле да сазна ди Банстокр, пошто сачека да прође овај акустички насртај.

«Приближно две трећине», одговори Симоне бришући очи.

«Али то је веома велика вероватноћа!» ватрено рече ди Барнстокр. «Ја то разумем тако као да смо ми одиста објекат посматрања!»