Тада врата у трпезарији иза мојих леђа затрескаше и зазвечаше, као да су их, упирући свом снагом гурали раменом.

«Према себи!» повика власник. «Према себи, молим вас!»

Освртох се и тог часа се врата широм отворише. На прагу се појави необична прилика. Стамени старији човек са потпуно булдожјим лицем, обучен у нешто што је наличило на смешни средњовековни прслук боје лососа са пешевима до колена. Испод прслука помаљале су се официрске чакшире са златним генералским лампасима. Једну руку је држао иза леђа, а другом је стезао велику металну чашу са дршком.

«Олга!» дрекну он гледајући испред себе мутним очима. «чорбу!»

Настаде тренутна пометња. Госпођа Мозес с некаквом неприличном жустрином полете према сточићу са чорбама, власник се одмаче од бифеа и поче рукама правити покрете који су изражавали његову спремност да га на све могуће начине услужи. Симоне журно гурну кромпир у уста и исколачи очи, да се не би закикотао, а господин Мозес — јер је, несумњиво, то био он — ликујуће подрхтавајући образима, пронесе своју чашу према столу наспрам госпође Мозес и тамо се смести, замало не промашивши седиште.

«Време, господо, данас, снег», саопшти. Био је трештен пијан. Госпођа Мозес стави испред њега чорбу, он мрко погледа у тањир и отпи из чаше. «О чему причате?» заинтересова се.

«Разматрали смо овде могућност да Земљу посећују посетиоци из космичког пространства», објасни ди Барнстокр, љубазно се осмехујући.

«Шта хоћете тиме да кажете?» упита господин Мозес, са великим подозрењем упревши поглед изнад чаше у ди Барнстокра. «Нисам то очекивао од вас, Барн… Барл… ди!»

«Ох, то је чиста теорија!» чило ускликну ди Барнстокр. «Господин Симоне нам је срачунао вероватноћу…»

«Глупост», рече господин Мозес. «Лудорија. Математика није наука… А ко је овај», упита, бечећи у мене десно око. Некакво мутно, ружно око.

«Дозволите да вас представим», журно рече власник. «Господин Мозес — господин инспектор Глепски. Господин Глепски — господин Мозес.»