«Инспектор», промрмља Мозес. «Фалсификоване признанице, лажни пасоши… Имајте на уму, Глепски, мој пасош није лажан. Сећање вас добро служи?»

«Немам разлога да се пожалим», рекох.

«Па, дакле, немојте заборавити.» Он поново строго погледа у тањир и отпи из чаше. «Данас је добра чорба», изјави. «Олга, склони ово и дај ми некакво месо. А што сте се ућутали, господо?

Наставите, наставите, слушам вас.»

«У вези са месом», одмах рече Симоне. «Неки сладокусац је наручио у ресторану филе…»

«Филе. Да!» с одобравањем рече господин Мозес, покушавајући да пресече печено месо једном руком. Другу руку није одвајао од чаше.

«Конобар је примио наруџбину», настави Симоне, «а сладокусац је у ишчекивању свог омиљеног јела посматрао девојке на естради.»

«Смешно», рече господин Мозес. «За сада је веома смешно. Није довољно слано. Олга, додај ми овамо со. Па, господине?»

Симоне се поколеба.

«Пардон», рече неодлучно. «Код мене су се појавила необично велика страховања…»

«Да. Страховања», задовољно понови господин Мозес. «А даље?»

«Квит», рече тужно Симоне и завали се у столицу.

Мозес упре поглед у њега.

«Како квит?» упита с негодовањем. «Па јесу ли му донели филе?»

«Хм-хм… Заправо… нису», рече Симоне.

«То је дрскост», рече Мозес. «Требало је позвати шефа сале.» Он с огавношћу одгурну од себе тањир. «О необично непријатном догађају сте нам испричали, Симоне.»

«Оваквом какав је», рече Симоне, једва се осмехујући.

Мозес отпи из чаше и окрену се према власнику.

«Сневар», рече, «јесте ли нашли лопужу који краде папуче? Инспекторе, ето посла за вас.

Позабавите се у доколици. Ипак ви овде крадете богу дане. Некакав лопужа краде папуче и вири кроз прозор.»