
Хтедох да одговорим да ћу се обавезно позабавити, али тада чедо притера под саме прозоре свог Букефала. Стакло у трпезарији зазвеча, било је тешко разговарати. Сви загњурише главе у тањире, а ди Барнстокр је, приневши раширену шаку срцу, расипао надесно и налево нема извињавања. Затим Букефал загрме преко сваке мере, испред прозора полете облак снежне прашине, рика се стреловито удаљи и претвори у једва чујно зујање.
«Потпуно као на Нијагари!» рече кристалним гласићем госпођа Мозес.
«Као на ракетодрому!» опонира му Симоне.
«Дивљачки мотоцикл.»
Кајса на врховима прстију приђе господину Мозесу и стави испред њега боцу са сирупом од ананаса. Мозес благонаклоно погледа боцу и отпи из чаше.
«Инспекторе», рече, «а шта ви мислите поводом ових крађа?»
«Ја мислим да се то шали неко од присутних», одговорих.
«Необична мисао», негодујући рече Мозес.
«Нипошто», приметих. «Прво, у свим овим поступцима не примећују се никакве друге намере осим мистификације. Друго, пас се понаша као да су у кући само своји.»
«Ох да!» рече домаћин пригушеним гласом. «Наравно, у кући су само своји. Али он није био за Леља просто свој. Био је за њега бог, господо!»
Мозес упре поглед у њега.
«Ко је Он?» упита строго.
«Он. Погинули.»
«Како је то интересантно!» процвркута госпођа Мозес.
«Немојте ми пунити главу» рече Мозес власнику.
«А ако ви знате ко се бави овим стварчицама, онда га посаветујте, обавезно посаветујте да прекине. Да ли ме разумете?» Он нас обухвати набубрелим очима. «Иначе ћу и ја почети да се шалим!» издра се.
Завлада тајац. По мом мишљењу, сви су покушали да замисле чиме ће се све то завршити ако и Мозес почне да се шали. Не знам како код других, али слика је пред мојим очима била веома тужна.
Мозес је мерио сваког од нас редом, не заборављајући да отпије из чаше. Било је потпуно немогуће схватити ко је он и шта овде ради. И зашто носи овај лакрдијски кафтан? (Можда је већ почео да се шали?) И шта има у чаши? И зашто се све време чини да је она пуна, мада је на моје очи већ педесетак пута потрзао из ње и то солидно?
