«Немам појма ко је он», рече власник разгледајући чашу на светлости. «Пријавио се код мене и води се у мојој књизи као велетрговац који путује због властитих потреба. Али није велетрговац.

ћакнут алхемичар, чаробњак, проналазач… само није велетрговац.»

Седели смо у салону с камином. Жеравица је јако пламтела, наслоњаче су биле старинске, праве, чврсте. Порто је био врућ, с лимуном, мирисав. Полумрак је био пријатан, црвенкаст, потпуно домаћи. Напољу је отпочињала вејавица, у димњаку камина је фијукало. У кући је било тихо, само су повремено издалека, као са гробља, допирале експлозије раздирућег кикота и оштар, као пуцњи, прасак успешних погодака. У кухињи је Кајса звецкала шерпама.

«Велетрговци су обично шкрти», настави власник замишљено. «А господин Мозес није шкрт, не.

«Могу ли да сазнам», питао сам га, «чијој препоруци имам да захвалим за част што сте ме удостојили посетом?» Уместо одговора извадио је из новчаника новчаницу од сто круна, запалио је упаљачем, припалио њоме цигарету и, пустивши ми дим у лице, одговорио је: «Ја сам Мозес, господине. Алберт Мозес! Мозесу нису потребне препоруке. Мозес је свуда и свуда је код куће». Шта ви кажете на то?»

Замислих се.

«Имао сам познаника фалсификатора новчаница, који се приближно тако понашао када су од њега затражили исправе», рекох.

«Не долази у обзир», са задовољством рече власник. «Новчанице су му праве.»