«Дакле, помахнитали милионер.»

«Да је милионер — то је јасно», рече власник. «А ко је, заправо, он? Путује ради сопствених потреба… По мојој долини не путују. Код мене се овде скијају или веру уз литице. Ово је ћорсокак. Одавде пут никуда не води.»

Сасвим се опружих у фотељи и прекрстих ноге. Било је необично пријатно угнездити се тако и с најозбиљнијим изразом лица размишљати ко је, заправо, господин Мозес.

«Па добро», рекох. «ћорсокак. А шта ради у том ћорсокаку чувени ди Барнстокр?»

«Ох, господин ди Барнстокр, то је нешто сасвим друго. Он долази код мене сваке године већ тринаест година заредом. Први пут је дошао још онда кад се хотел звао једноставно «Колиба». Лудује за мојом траварицом. А господин Мозес је, усуђујем се да приметим, стално под гасом; међутим, за све време није купио код мене ниједну боцу.»

Значајно рекох «хм» и отпих ваљан гутљај. «Проналазач», одлучно рече власник. «Проналазач или чаробњак.»

«Ви верујете у чаробњаке, господине Сневар?»

«Алек, ако вам одговара. Једноставно Алек.»

Подигох чашу и отпих још један ваљан гутљај у Алекову част.

«А мене зовите једноставно Петер», рекох.

Власник достојанствено климну и отпи ваљан гутљај у част Петера.

«Верујем ли у чаробњаке?» одврати. «Ја верујем у све што могу да замислим, Петер. У чаробњаке, у господа бога, у ђавола, у привиђења… у летеће тањире… Ако људски мозак може све то да за мисли, дакле, све то негде постоји, иначе зашто би мозак имао такву способност?»

«Ви сте философ, Алек.»

«Да, Петер, ја сам философ. Ја сам песник, философ и механичар. Видели сте моје вечите моторе?»

«Нисам. Раде ли?»

«Понекад. Морам често да их заустављам, одвећ брзо пропадају делови… Кајса!» повика наједном тако да задрхтах. «Још једну чашу врућег портоа за господина инспектора!»