Уђе бернардинац, оњуши нас, сумњичаво погледа ватру, оде до зида и с треском се прући на под.

«Лељ», рече власник. «Понекад завидим овом псу.»

«Много, заиста много види и чује док лута ноћу по ходницима. Могао би нам много испричати кад би умео. И кад би хтео, наравно.»

Појави се Кајса, веома румена и лако рашчупана. Принесе ми чашу портоа, направи кникс, закикота се и удаљи.

«Буца», промрмљах механички. Ипак је то била већ трећа чаша. Власник се доброћудно засмеја.

«Заносна», признаде. «чак се и господин ди Барнстокр није могао обуздати и уштинуо ју је јуче за задњицу. Али шта се тек збива са нашим физичарем…»

«По мом мишљењу наш физичар пикира првенствено на госпођу Мозес», приметих.

«Госпођа Мозес…» замишљено рече власник. «А знате ли ви, Петер, ја имам довољно поузданих доказа за претпоставку да она није никаква госпођа и није Мозес.»

Нисам противречио. Ко би рекао…

«Ви сте, вероватно, већ опазили», настави власник, «да је она много глупља од Кајсе. И потом…» Он спусти глас. «По мом мишљењу, Мозес је бије.»

Стресох се.

«Како бије?»

«По мом мишљењу, бичем. Мозес има бич. Хајкачки корбач. чим сам га опазио одмах сам се запитао: шта ће господину Мозесу хајкачки корбач? Можете ли ми одговорити на то питање?»

«Па, знате, Алек…» рекох.

«Не инсистирам», рече власник. «Ни на чему не инсистирам. И да знате, разговор о господину Мозесу сте заподенули ви, ја никада не бих дозволио себи да први потегнем ову тему. Ја сам говорио о нашем великом физичару.»

«У реду», рекох. «Поразговараћемо о великом физичару.»

«Он је мој гост или трећи или четврти пут», рече домаћин, «и сваки пут долази све већи.»

«Причекајте», рекох. «На кога ви заправо мислите?»

«На господина Симонеа, свакако. Зар никада раније нисте чули за то име?»

«Никада», рекох. «А да ли су њега ухватили у кривотворењу пртљажних признаница?»