Власник ме прекорно погледа.

«Корифеје националне науке треба знати», строго рече.

«Ви озбиљно говорите?» заинтересовах се.

«Апсолутно.»

«То потиштено спадало је корифеј националне науке?»

Власник климну.

«Да», рече. «Ја вас разумем… Наравно… Пре свега понашање, а затим све остало…

Уосталом, у праву сте. Господин Симоне представља за мене неисцрпни извор за размишљање о фрапантном нескладу између понашања човека кад се налази на одмору и његовог значаја за човечанство кад ради.»

«Хм…» рекох. То је било упечатљивије од хајкачког корбача.

«Видим да ми не верујете», рече домаћин. «Али морам вам приметити…»

Ућута и ја осетих да се у одаји са камином појавио још неко. Није било друге до да окренем главу и погледам у страну. Било је то једино дете покојног брата господина ди Барнстокра. Појавило се потпуно нечујно и сада је чучало крај Леља и миловало пса по глави. Гримизноцрвени одсјаји жара блистали су у необично великим црним наочарима. Дете је било некако веома усамљено, као да су сви на њега заборавили, и малено. И од њега је допирао једва приметан мирис зноја, финог парфема и бензина.

«Каква мећава…» рече оно танушним, жалосним гласићем.

«Брин», рекох. «Дете моје. Скините за часак ваше грозне наочаре.»

«Због чега?» жалосно упита чедо. Збиља, због чега? — помислих и рекох: «Желим да вам видим лице.»

«То уопште није потребно», рече чедо, уздахну и замоли: «Дајте ми, молим вас, цигарету.»

Па, наравно, то је била девојка. Веома мила девојка. И веома усамљена. То је страшно — у таквом узрасту бити усамљен. Пружих јој кутију цигарета, шкљоцнух упаљачем, размишљах неко време шта да кажем, али нисам знао шта. Наравно, била је то девојка. И пушила је као девојка — кратко и нервозно увлачећи.

«Препала сам се», рече. «Неко је притискао кваку на мојим вратима.»«Де-де», рекох. «Зацело је то био ваш стриц.»