Затим је талас првог усхићења прошао и ја сам опазио да стојим крај пута, мокар, задихан, од главе до пете засут снежном прашином. Просто је невероватно како брзо пролазе таласи усхићења.
Кињити себе, пецкати, замарати и гњавити може човек сатима, данима и ноћима, а усхићење наиђе и одмах спласне. Од ветра сам и оглухнуо… Скинуо сам рукавицу, гурнуо мали прст у ухо, провртео и наједном сам чуо громогласни тутањ, као да је у близини слетео спортски двосед. Једва сам успео да протрљам наочаре, кад он пројури покрај мене — али није био двосед, наравно, већ огромни мотоцикл од ових нових, који пробијају зидове и односе више живота него све силеџије, пљачкаши и убице скупа. Он ме засу грудвама снега, наочаре ми се поново одлепише, али ја ипак приметих жгољаву повијену прилику, распршену црну косу и крај црвеног шала који је штрчао као даска. За вожњу без кациге, помислих аутоматски, следи казна од педесет круна и одузимање дозволе за вожњу у трајању од месец дана… Уосталом, није могло бити ни говора о томе да уочим регистарски број — нисам могао да разазнам чак ни хотел ни половину долине уз то — снежни облак подигао се до неба. И шта ме се то тиче! Погледах на штапове и појурих дуж пута за мотоциклом према хотелу.
Кад сам стигао, мотоцикл се хладио испред трема. Поред њега на снегу су лежале велике кожне рукавице с левкастим манжетнама. Забих скије у смет, очистих се и поново погледах мотоцикл.