Колико је то само злокобна машина. чини ми се да ће се следеће године хотел звати «Код Погинулог Мотоциклисте». Власник ће поново узети пристиглог госта за руку и рећи, показујући на пробијен зид: «Овде. Овде је он улетео брзином од сто двадесет миља на сат и скроз пробио зграду. Земља је уздрхтала када је рупио у кухињу, вукући за собом четири стотине тридесет две цигле…» Пара вреди реклама, помислих, пењући се уз степенице. Ући ћу сада у своју собу, а за мојим столом се распиштољио скелет са распаљеном лулом у зубима, а испред њега траварица од мухоморке, специјалитет куће, три круне литар.

На средини хола стајао је незамисливо висок и веома погурен човек у црном фраку са пешевима до пета. Ставивши руке иза леђа, строго је читао буквицу жгољавом, гипком бићу неодређеног пола, које се грациозно завалило у дубокој фотељи. Биће је имало малено, бледуњаво лишце, до пола скривено великим црним наочарима, бујну, црну, замршену косу и руњав, црвени шал.

Кад затворих за собом врата, високи човек ућута и окрете се према мени. Имао је лептир— машну и најплеменитије црте лица, улепшане аристократским носем. Такав нос могао је имати само један човек, и тај човек није могао бити нико други доли та славна личност. За тренутак ме је проматрао, као да је био у недоумици, затим направи уста као кокошја тртица и крену ми у сусрет, пружајући узани, бели длан.

«Ди Барнстак», готово запева. «Стојим вам на располагању.»

«Зар ди Барнстокр главом и брадом?» с искреним поштовањем упитах, стежући му руку.

«Лично, господине, лично», рече. «С ким имам част?»

Представих се, осећајући некакву глупаву бојажљивост, која нама, полицијским чиновницима, уопште није својствена. Јер је од првог погледа било јасно да такав човек мора да скрива приходе и пореске пријаве попуњава нејасно.

«Дивота божја!» запева намах ди Барнстокр хватајући ме за ревер. «Где сте то нашли? Брин, дете моје драго, погледајте каква дивота!»