Међу прстима му је била плава љубичица. И замириса на љубичицу. Ја нагнах себе да затапшем, иако не волим такве ствари. Створење у фотељи зевну колико год је могло својим маленим устима и пребаци ногу на наслон за руке.

«Из рукава», изјави оно промклим басом. «Јалова посла, стриче.»

«Из рукава!» тужно понови ди Барнстокр. «Не, Брин, то би било превише просто. То би била, одиста, како се ви изражавате, јалова посла. Јалова и недостојна таквог стручњака као што је господин Глепски.»

Он спусти љубичицу на отворени длан, погледа је, подиже обрве и љубичица нестаде. Ја затворих уста и завртех главом. Остао сам без речи.

«Ви се мајсторски смучате», господине Глепскин, рече ди Барнстокр. «Посматрао сам вас кроз прозор. И ред је да кажем, просто сам уживао.»

«Ма откуд», промрсих. «Па, смучао сам се некада…»

«Стриче», огласи се намах створење из дубине фотеље. «Створите боље цигарету.»

Ди Барнстокр се, изгледа, досети.

«Да!» рече. «Допустите да вас упознам, господине Глепски: то је Брин, једино дете мог драгог покојног брата… Брин, дете моје!»

Дете се нерадо извуче из фотеље и приђе. Коса му је била бујна, женска, а, уосталом, можда и није била женска, већ, тако рећи, младалачка. Ноге затегнуте у еластику биле су сувоњаве, дечије, а, уосталом, можда, баш напротив — витке девојачке. Блуза је била за три броја већа него што је било потребно. Кратко речено, ја бих више волео кад би ди Барнстокр представио чедо свог драгог покојника просто као синовца или синовицу. Дете ми се равнодушно осмехну ружичастим, нежним устима и пружи препланулу изгребану руку.

«Јесмо ли вам задали прпу?» запита оно промукло. «Тамо на путу…»

«Ми?» поново га упитах.

«Па, не ми, наравно, Букефал. Он то зна… Све му је наочаре засуо снегом», саопшти оно стрицу.