«У овом случају», љубазно разјасни ди Барнстокр, «Букефал није легендарни коњ Александра Македонског. У овом случају Букефал је мотоцикл, одвратно и опасно превозно средство, које ме полако убија током две последње године и на крају, како осећам, тера ме у гроб.»

«Цигарету хоћу», подсети дете.

Ди Барнстокр снуждено заврте главом и беспомоћно рашири руке. Када их опет састави међу прстима му се пушила цигарета и он је пружи чеду. чедо повуче дим и пробирљиво прогунђа: «Опет је са филтером…»

«Сигурно желите да се туширате после вашег спуста», рече ми ди Барнстокр. «Скоро ће ручак…»

«Да», рекох. «Свакако. Извините.»

За мене је било велико олакшање да збришем из овог друштва. Нисам био у форми. Изненадили су ме. Ипак је чувени мађионичар у арени једно, а чувени мађионичар у приватном животу сасвим друго. Ја се некако поздравих и кренух на свој спрат, прескачући по три степеника.

У ходнику као ни пре није било никог, негде у даљини су као и раније суво куцкале билијарске лопте. Проклети туш био је као и пре тога затворен. Некако се умих у својој соби, пресвукох се и, узевши цигарету, опружих се на диван. Обузе ме пријатна малаксалост и неколико минута чак и продремах. Пробуди ме нечија цика и злослутни, ридајући кикот у ходнику. Скочих. Тог часа неко закуца на врата и Кајсин глас промаука: «Изволите на обед!» Ја се одазвах на то са да-да, одмах долазим, и спустих ноге с дивана, напипавајући папуче. «Изволите на обед!» допре издалека, а потом још једном: «Изволите на обед!» а затим поново одсечан и аветињски кикот. Мени се чак причинило да чујем звецкање зарђалих ланаца.

Очешљах се испред огледала, испробах неколико израза лица, као: расејана љубазна пажња; непоколебљива закопчаност професионалца; срдачна спремност за свакојака познанства и ироничан осмех типа «хи». Ниједан израз ми се није учинио пригодан, зато престадох да се даље замајавам, тутнух у џеп цигарете за чедо и изађох у ходник. Изашавши, запањих се.