Poput groma, munje, oblaka i pomračenja, veliki blok kristala iščezao je podjednako tajanstveno kao što se i pojavio. Nestavši u nepostojeću prošlost, nikada više nije onespokojavao Gleda-Mesečeve misli.

On nikada neće saznati šta je monolit učinio za njega, a nijedan od njegovih sadruga nije se zapitao, dok su se okupili oko njega u jutarnjoj izmaglici, zbog čega je na trenutak zastao tu na putu prema rečici.

Sa svoje strane potoka, u još nikad neugroženoj bezbednosti vlastite teritorije, Drugi su prvi opazili Gleda-Meseca i još dvanaest mužjaka iz njegovog plemena kao pokretan friz spram neba praskozorja. Istog časa nadigli su svoju uobičajenu, svakodnevnu dreku; no, ovoga puta nije im bilo uzvraćeno istom merom.

Postojano, svrhovito — i nadasve tiho — Gleda-Mesec i njegova družina spustiše se niz nisko uzvišenje koje se dizalo uz rečicu; i dok su se oni približavali, Drugi najednom zamukoše. Njihova obredna razjarenost je splasnula, da bi je zamenio sve uočljiviji strah. Bili su neodređeno svesni da se nešto dogodilo i da se ovaj susret razlikuje od svih pređašnjih. Motke i noževi od kosti koje je Gleda-Mesečeva skupina nosila nisu ih uznemirili zato što nisu shvatali njihovu svrhu. Jedino su znali da su kretnje njihovih takmaca sada postale pune odlučnosti i pretnje.

Družina se zaustavila kraj ruba vode, što je za trenutak oživelo hrabrost Drugih. Predvođeni Jednim Uhom, oni, ne mnogo odlučno, ponovo otpočeše sa borbenim pokličima. To je, međutim, potrajalo samo nekoliko sekundi, a onda zanemeše, užanuti onim što su videli.

Gleda-Mesec podiže ruke visoko u vazduh, otkrivši nešto što je do tada bilo skriveno kosmatim telima njegovih sadruga. Držao je debelu granu na koju je bila nataknuta okrvavljena glava leoparda. Čeljust je držana otvorena jednim prutom, tako da su se veliki zubi avetinjski belasali na prvim zracima Sunca koje se rađalo.