Krupni zubi su im se smanjili, budući da više nisu bili od ključne važnosti. Počelo je da ih zamenjuje kamenje oštrih ivica, koje se moglo koristiti za kopanje korova ili za sečenje i testerisanje mesa ili žila, što je imalo nebrojene posledice. Čovekoliki majmuni više nisu bili osuđeni na gladovanje pošto bi im se zubi oštetili ili istrošili; čak su i najsirovije alatke mogle da im za mnogo godina produže život. A kako su im se zubi smanjili, oblik lica takođe je počeo da im se menja; gubica se povukla, čeljust više nije bila krupna kao ranije, a usta su postala kadra da proizvode tananije zvuke. Sam govor bio je daleko još milion godina, ali prvi koraci u tom pravcu već su načinjeni.

A onda je svet stao da se menja. U četiri velika talasa, čije je kreste razdvajalo po dve stotine hiljada godina, minula su ledena doba, ostavivši svoj beleg svuda po globusu. Izvan tropskog pojasa, glečeri su potamanili sve one koji su prerano napustili staništa predaka, kao i one koji nisu bili u stanju da se prilagode.

Kada je led prošao, nestalo je i pretežnog dela pređašnjeg života na planeti — računajući tu i čovekolike majmune. Ali za razliku od mnogih drugih, oni su ostavili potomke, tako da nisu doživeli iščeznuće — već su se preobrazili. Tvorce oruđa preblikovalo je upravo njihovo oruđe.

Korišćenjem motki i kremenja, ruke su im stekle spretnost koja se nigde više nije mogla sresti u celom životinjskom carstvu, što im je omogućilo da prave još bolje alatke, a to je, sa svoje strane, dovelo do daljeg razvoja njihovih udova i mozgova. Bio je to ubrzavajući, rastući proces na čijem se kraju nalazio Čovek.

Oruđa i oružja prvih pravih ljudi bila su tek neznatno bolja od onih kojima su se služili njihovi preci pre milion godina, ali oni su ih koristili nesravnjivo većim umećem.