Mlaznjak koji ga je hitro prevezao iz Vašingtona, posle ponoćnog sastanka sa predsednikom, sada se spuštao ka jednom od najpoznatijih, ali i najuzbudljivih predela na celom svetu. Pod njime su ležala prva dva pokolenja svemirske ere, prostirući se duž dvadeset milja floridske obale. Na jugu, oivičene treperavim, crvenim signalnim svetlima, nalazile su se džinovske rampe “Saturna” i “Neptuna” koje su uputile ljude ka planetama, da bi potom prešle u istoriju. Blizu obzorja, sličan kakvoj blistavoj, srebrnoj kuli obasjanoj svetlostima reflektora, stajao je poslednji od “Saturna V”, već skoro dvadeset godina nacionalni spomenik i odredište hodočasnika. Nedaleko odatle, ocrtavajući se spram neba poput planine koju je čovek načinio, uzdizala se neverovatna masa “Hangara za montažu letelica”, i dalje najveće pojedinačno zdanje na Zemlji.

Ali te stvari sada su pripadale prošlosti, a on je leteo ka budućnosti. Kada su se nagnuli, dr Flojd je uočio na tlu lavirint zgrada, potom veliku poletno-sletnu pistu, pa širok, besprekorno prav ožiljak preko ravnog floridskog predela — višestruke tračnice džinovske lansirne staze. Na njenom kraju, okružen vozilima i dizalicama, ležao je svemiroplan obasjan obiljem svetlosti, dok je unaokolo sve vrvelo od priprema za njegov novi polet ka zvezdama. Izgubivši najednom osećanje za perspektivu usled brzih promena brzine i visine, Flojd je zakratko stekao utisak da odozgo posmatra malog, srebrnog noćnog leptira, uhvaćenog u snop baterijske svetiljke.

A onda mu sićušne, uzmuvane prilike na tlu ponovo dočaraše prave razmere svemirske letelice; raspon krila u obliku uskog slova “V” mora da je dostizao dve stotine stopa. A to ogromno vozilo, reče Flojd u sebi s nevericom — ali i s ponosom — čeka na mene. Koliko je on znao, ovo je bilo prvi put da se priređuje cela misija samo da bi se jedan čovek prebacio do Meseca.