Nekoliko minuta kasnije on prvi put spazi Svemirsku stanicu jedan udaljenu svega nekoliko milja. Sunčeva svetlost bleštala je i iskričila se na uglačanoj metalnoj površini diska prečnika tri stotine jardi, koji se sporo okretao. Nedaleko odatle, krećući se istom orbitom, nalazio se svemiroplan “Titov V”, zabačenih krila, a odmah uz njega jedan gotovo loptasti “Arijes-1B”, svemirska tegleća raga, sa četiri zdepaste noge koje su mu štrčale sa jedne strane — amortizeri za spuštanje na Mesec.

Svemirska letelica “Orion III” spuštala se sa više orbite, tako da se iza stanice pružao spektakularan prizor Zemlje. Sa visine od dve stotine milja Flojd je mogao da obuhvati pogledom zamašan deo Afrike i Atlantskog okeana. Iako je bilo prilično oblačno, on je ipak uspeo da razabere plavo-zelene obrise Zlatne Obale.

Središnja osa Svemirske stanice, sa ispruženim pristajnim kracima, sada je lagano plivala ka njima. Za razliku od konstrukcije iz koje je nicala, ona nije rotirala — ili, bolje rečeno, okretala se u suprotnom smeru stopom koja je predstavljala tačnu protivtežu vrtenju stanice. To je omogućavalo da se svemirska letelica koja dolazi u posetu spoji sa njom, da bi se izvršilo prebacivanje putnika i tereta, bez opasnosti da ovi pogubno budu zavitlani i odbačeni.

Uz najblaži udar, brod i stanica se spojiše. Spolja su doprli metalni, škripavi šumovi, a potom se začulo i kratkotrajno pištanje vazduha dok su se pritisci izjednačavali. Nekoliko sekundi kasnije vrata vazdušne komore su se otvorila i u kabinu stupi jedan čovek u svetlim, pripijenim pantalonama i košilji sa kratkim rukavima — odeći koja je gotovo predstavljala uniformu osoblja Svemirske stanice.

“Milo mi je što smo se upoznali, dr Flojde. Ja sam Nik Miler iz obezbeđenja stanice; staraću se o vama sve dok vam šatl ne krene.”