“Ako vam ponestane gotovine, obratite se kancelariji; oni će moći da mi dostave hitne poruke, ali ću ja možda biti odveć zauzet da odgovorim na njih. Kažite deci da ih volim i da ću se vratiti što pre budem mogao. Oh, do vraga — evo nekog koga ne želim da vidim — zvaću sa Meseca ako budem mogao — do viđenja.”
Flojd je pokušao da se iskrade iz kabine, ali bilo je prekasno; već je bio primećen. Ka njemu se uputio, prošavši kroz izlaz iz sovjetskog sektora, dr Dimitrij Mojsevič iz Akademije nauka SSSR-a.
Dimitrij je spadao među Flojdove najbolje prijatelje; i upravo iz tog razloga predstavljao je posljednju osobu s kojom je ovaj želeo da razgovara, sada i ovde.
9. ŠATL ZA MESEC
Ruski astronom bio je visok, vitak i plav, a po licu lišenom bora nikako se nije moglo videti da već ima pedeset pet godina — od kojih je poslednjih deset proveo u izgradnji džinovske radio-opservatorije na tamnoj strani Meseca, gde ju je dve hiljade milja čvrstih stena štitilo od elektronske buke sa Zemlje.
“Hej, Hejvude”, reče on, čvrsto se rukujući. “Baš je mali svet. Kako si — i kako su tvoja ljupka dečica?”
“Dobro smo”, uzvrati Flojd toplo, ali sa malo pometenim izrazom lica. “Često pričamo o divnim trenucima koje si nam priredio letos.” Bilo mu je žao što ne zvuči iskrenije; odista su uživali u jednonedeljnom odmoru u Odesi sa Dimitrijem za vreme jedne od Rusovih poseta Zemlji.
“A ti — pretpostavljam da ideš gore?” upita Dimitrij.
“Ovaj, da — polećem kroz pola časa”, uzvrati Flojd. “Poznaješ li gospodina Milera?”