Oči joj se zapanjeno razrogačiše; a potom ona žustro odmahnu glavom.

“Tamo je gadno; povrediš se ako padneš. Osim toga, ima premnogo ljudi.”

Dobili smo, dakle, reče Flojd u sebi, prvo pokolenje svemiraca; biće ih sve više u potonjim godinama. Iako je postojalo nešto tužno u toj pomisli, u njoj je takođe bilo nade. Kad se Zemlja pretvori u ukroćen i spokojan, a možda i pomalo dosadan svet, i dalje će biti izazova za one koji vole slobodu, za tvrdokorne pionire i nemirne pustolove. Ali njihova oruđa više neće biti sekira i puška, kanu i kola sa arnjevima; umesto toga, na raspolaganju će im stajati nuklearna elektrana, pogon na plazmu i hidroponske farme. Brzo se približavao čas kada će Zemlja, kao sve majke, morati da se oprosti od svoje dece.

Uz mešavinu pretnji i obećanja Halvorsen je nekako uspeo da se otarasi upornog potomka i da najzad uvede Flojda u kancelariju. Upravnikova odaja imala je tek oko petnaest kvadratnih stopa, ali u njoj su ipak bili smešteni sva oprema i svi simboli statusa jednog tipičnog šefa odeljenja sa godišnjim prihodom od pedeset hiljada dolara. Potpisane fotografije važnih političara — uključujući predsednika Sjedinjenih Država i generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija — ukrašavale su jedan zid, dok su pretežan deo drugog prekrivali potpisani snimci slavnih astronauta.

Flojd utonu u udobnu kožnu fotelju i uze ponuđenu čašu “šerija”, proizvedenog u lunarnim biološkim laboratorijama. “Kako stoje stvari, Ralfe?” upita Flojd, najpre oprezno srknuvši piće, a potom potegavši bez ustručavanja.

“Nije loše”, uzvrati Halvorsen. “No, postoji nešto što bi trebalo da znaš pre no što pođeš tamo.”

“Šta je posredi?”