Skupina od četrdeset ili pedeset ljudi čekala je Flojda i svi učitivo ustaše kada je on ušao iza upravnika. Klimnuvši nekolicini poznatih lica, Flojd prošaputa Halvorsenu: “Hteo bih da kažem nekoliko reči pre no što počne zvanični deo konferencije.”

Flojd sede u prvi red, dok se upravnik pope na govornicu i pređe pogledom po okupljenoj publici.

“Dame i gospodo”, poče Halvorsen, “uopšte ne moram da vam skrenem pažnju na to da je ovo izuzetno važan trenutak. Veoma nam je milo što je među nama i dr Hejvud Flojd. Svi ga znamo po čuvenju, a mnogi ga i lično poznaju. Upravo je stigao posebnim letom sa Zemlje i pre konferencije želeo bi da nam uputi nekoliko reči. Dr Flojd.”

Flojd se pope na govornicu praćen učtivim pljeskom, uz osmeh osmotri publiku i poče: “Hvala — hoću samo ovo da kažem. Presednik me je zamolio da vam prenesem njegovo duboko uvažavanje za vaš izuzetan trud; iskreno se nadamo da ćemo uskoro moći da ga obelodanimo. Sasvim sam svestan”, nastavi on oprezno, “da neki među vama — možda većina — drže do toga da konačno bude podignut zastor spušten iz razloga bezbednosti; kada biste mislili drugačije, ne biste bili naučnici.”

Krajičkom oka osmotrio je dr Majklsa, čije je lice bilo pomalo naborano, tako da je do izražaja došao dugačak ožiljak na desnom obrazu — po svoj prilici posledica nekog nesrećnog slučaja u svemiru. Dobro je znao da geolog žestoko protestvuje zbog onoga što je nazvao “besmislena igra žandara i lopova”.

“Ali voleo bih da vas podsetim”, nastavi Flojd, “da smo ovde suočeni sa krajnje izvanrednom situacijom. Moramo biti bespogovorno sigurni u činjenice kojima raspolažemo; ako sada pogrešimo, možda se neće ukazati druga prilika — te vas u to ime molim da pokažete još samo malo strpljenja. To su takođe predsednikove želje.