Noć je proticala, studena i vedra, bez novih uzbuna, a Mesec se lagano uspinjao kroz polutarna sazvežđa koja ljudsko oko nikada neće videti. U pećinama, između kratkih, nepostojanih dremeža i prestrašenog iščekivanja, rađale su se more potonjih pokolenja.
A onda, jedna zaslepljujuća tačka svetlosti, blistavija od svake zvezde, dva puta lagano pređe preko neba, uspinjući se do zenita i spuštajući se ka istoku.
2. NOVA STENA
U pozni sat te noći Gleda-Mesec se najednom probudi. Iznuren dnevnim naporima i nedaćama, zaspao je čvršće nego obično, ali ga je iz sna trglo već prvo slabašno struganje koje je doprlo iz doline.
Pridigao se u smrdljivoj tami pećine, upravivši čula ka noći, dok mu se strah lagano uvlačio u dušu. Nikada u životu — već dvostruko dužem od onoga kome se većina pripadnika njegove vrste mogla nadati — nije čuo takav zvuk. Velike mačke približavale su se u tišini, a jedina stvar koja bi ih odavala bio je redak odron zemlje ili povremeno pucketanje grančica. Ovo je, međutim, bio neprekidan, škripav šum koji se postojano pojačavao. Izgledalo je kao da se neka ogromna zver kreće kroz noć, uopšte ne pokušavajući da se prikrije i ne obraćajući pažnju na prepreke. Jednog trenutka Gleda-Mesec je razabrao nepogrešiv zvuk čupanja grma; slonovi i dinoteriji činili su to prilično često, ali su se inače kretali bešumno kao i mačke.
A onda se razleže zvuk koji Gleda-Mesec nikako nije mogao da prepozna, budući da se nikada ranije u istoriji sveta nije čuo. Bio je to zveket izazvan udarom metala o kamen.
Gleda-Mesec se suočio sa Novom Stenom kada je u sam cik zore poveo pleme na rečicu. Gotovo je zaboravio na užase noći, zato što se ništa nije dogodilo posle one početne buke, tako da on nije uopšte doveo u vezu ovu neobičnu stvar sa opašnošću ili strahom. Ona, uostalom, ni najmanje nije delovala uznemirujuće.